• Почетна
  • КУЛТУРА
  • На данашњи дан сећамо се Стевана Христића – славног српског композитора
Прочитај ми чланак

На данашњи дан сећамо се Стевана Христића – славног српског композитора

0

Стеван Христић рођен је 19. јуна 1885. у Београду, а преминуо на данашњи дан 21. августа 1958. Био је најистакнутији композитор у Србији у првој половини 20. века. Школовао се на чувеном Лајпцишком конзерваторијуму, који је његовом раду дао солидне професионалне темеље. Пред Први светски рат, боравио је у Москви, Паризу и Риму. Упознат са музичко-стилским тенденцијама ондашње Европе, као и са ослонцем у традицији српског музичког романтизма и националне боје (посебно Мокрањца), створио је посебан музички језик који је био мешавина фолклорних утицаја и касноромантичарских и импресионистичких елемената у мелодици, хармонији и инструментацији. То је утицало да његове композиције буду слушљиве и блиске широком аудиторијуму.

Његов најзначајнији допринос развоју културног живота Србије је оснивање и вођење Београдске филхармоније. Упоредо са тим, био је и директор Београдске опере у периоду 1924.—1935, а 1937. један од оснивача и првих професора Музичке академије, касније је и је био и њен ректор. После Другог светског рата, 1945. учествује у оснивању Удружења композитора Србије, чији је један од првих председника, а такође је био и први председник Савеза композитора Југославије (оснпван 1950.). Носио је и највишу академску титулу, био је најпре дописни члан (1948—1950), а затим и редовни (од 1950) Српске академије наука и уметности (САНУ).

Ипак, највише заслуга носи за своје стваралаштво. Оно почиње писањем сценске музике за комад  „Чучук Стана“ (1907), а до краја свог живота је написао и соло песме, неколико хорских дела, две концертантне композиције, „Симфонијску фантазију за виолину и оркестар“ (дипломски рад у Лајпцигу) и „Рапсодију за клавир и оркестар“. Његова најзначајнија, и најпознатија, дела су ораторијум „Васкрсење“, изванредно „Опело у Б-молу“, једина довршена опера „Сутон“ и, као његово најпознатије, а могло би се рећи и најквалитетније дело, балет „Охридска легенда“.

Један од куриозитета везаних за дело Стевана Христића, а који верно осликава бахат однос стручне и шире јавности према сопственим уметницима и култури, односи се на оперу „Сутон“ 1958. године, када је Христић за гостовање у Москви дописао једну балетску сцену. Упркос значају овог композитора, нотни запис (партитура) ове сцене не постоји, односно, изгубљена је. Једино што је сачувано је један аудио снимак који је у поседу Радио Београда.

 

ДЕЛА
Оркестарска: „Симфонијска фантазија“, „Рапсодија“, „Врањанска свита“, „Поема зоре“, „Марш слободе“, „Скице за клавир“, музичка драма „Сутон“, балет „Охридска легенда“, ораторијум „Васкресење“, сценска музика за драме „Чучук Стана“, „Сунце“, „Лазарево васкрсење“, „Уображени болесник“, „Хамлет“, „Вечити младожења“, „Бура“, хорови, соло песме.

 Музика за филмове: 1948. — Софка: 1953. — Била сам јача.

 

„ОХРИДСКЕ ЛЕГЕНДЕ“
Последња премијера балета „Охридска легенда“ знаменитог композитора Стевана Христића на сцени београдског Народног позоришта изазвала је контроверзне реакције публике.

Није то нешто нарочито у односу на начин како Италијани реагују на оно што им се не допада, или обрнуто, још мање налик на скандал везан за париско извођење балета „Посвећење пролећа“ Игора Стравинског са почетка овог века. Тешко је у овом тренутку наћи некога, осим најужег круга око главног креатора представе Лидије Пилипенко, ко би о новој поставци Христићевог балета рекао нешто што припада пристојном речнику, професионалном или лаичком, свеједно. Ни то не би било вредно нарочите пажње када „Охридска легенда“ не би била оно што јесте, нешто највредније у краткој али богатој историји српске музике, и да баш овај балет није прошао кроз све немогуће ситуације током 57 година колико нас дели од првог извођења.

 

Парлићев ход по мукама
Дакле, 1933. Нина Кирсанова поставља „Охридску легенду“, заправо само једну мању целину у величини првог чина у Београду. Поред улоге кореографа, у представи са Жуковским у улози Марка, Кирсанова игра Биљану. Прави живот балета на сцени почиње у годинама после Другог светског рата. Његов аутор, школован у Лајпцигу, интелектуалац, композитор, диригент, академик, оснивач Музичке академије у Београду, њен професор и ректор, много је пута дириговао своје, по многим мишљењима, најуспелије дело. Обишао је Европу и читаву некадашњу Југославију, а представа је наилазила на одушевљење и публике и критике, колико лепотом музичког тока, толико и оригиналношћу још увек привлачних фолклорних елемената у кореографији, сценографији и костимима. Смрт га је затекла у припреми за извођење „Охридске легенде“ у Пули, у августу 1958. Само неколико месеци раније „Охридска легенда“ је имала премијеру у Москви, у Позоришту Станиславски и Немирович-Данченко, а пробама је присуствовао сам композитор, дирнут, одушевљен и свакако поносан. О овој представи много се лепих речи изговорило и написало у Москви. Остаће запамћене оне изговорене од колега композитора Дмитрија Шостаковича и Арама Хачатурјана.

Трајање Христићевог балета наставило се и после смрти композитора. Димитрије Парлић, чувени кореограф из времена које многи и данас називају златним временима посегао је за партитуром, уносећи у њу нешто што припада Христићевом опусу, али не и самом балету и креирао представу за коју малобројни савременици имају само речи похвале. Балет је добио једну другу димензију, одвојио се од првобитне слике чисте фолклорне традиције и постао упоредив са класичним балетским елементима најпопуларнијих остварења Чајковског, на пример.

И ту почиње ход по мукама. Ауторска агенција као заштитник права композитора, на иницијативу Михајла Вукдраговића и Предрага Милошевића, такође композитора, отвара судски спор који ће трајати годинама и завршити се одлуком о забрани Парлићеве поставке. Последња представа одиграна је у Београду 29. децембра 1966. са Вишњом Ђорђевић као Биљаном, и Душаном Миладиновићем као диригентом. И док је у судском поступку све изгледало уредно и на дуге стазе, само понека жучна реч изречена углавном од оних којима је до Христића заиста било стало, чувала је од заборава најлепше странице наше музичке баштине.

Дванаест година касније, 1978. балет су на сцену вратили Пиа и Пино Млакар, али су те представе остале без већег одјека. Затим се Димитрије Парлић поново прихватио „Охридске легенде“, коју ваљда, вољом самих анђела, више нико није оспоравао. Остала је за памћење представа играна у Загребу 1980. и управо ово извођење многи сматрају узорном представом какву би (ако је могуће баш такву) требало вратити на сцену. Нажалост, године које су прошле оставиле су трагове, али и простор да се Христићева „Легенда“ потисне у други план.

 

Тачке на прошлост
Београдски балет већ се налазио у дубокој кризи изазваној трвењем сујета примабалерина, редитеља, диригената, управника… до 1985. када је, у част 40 година победе над фашизмом и 20 година уметничког рада познатог и високоцењеног Радета Вучића Христићево дело поново нашло места на репертоару. Одржало се две године, а последња представа у кореографији Димитрија Парлића изведена је 5.II 1987.

Шта наши суграђани знају о Стевану Христићу стаје у сећање на неке давне скандале и — недавно — на лаки физички контакт Шанета Турлакова и синова Лидије Пилипенко. Мало је рећи штета и наставити истим путем. Ако се једна рђава представа једне потенцијално блиставе балетске креације догодила, онда то само треба да значи да треба тражити и наћи оне људе који умеју и могу да направе нову. Ако се „Лабудово језеро“ и данас игра на радост публике, онда наше „Лабудово језеро“, Христићева „Охридска легенда“ треба да ужива исти статус и пожртвованост. Једном давно, неко рече да је у поставци „Легенде“ забрањено све осим рђавог извођења. Било би неопходно ставити тачку на прошлост у оном њеном делу у коме су забране стављене само на потребу поштовања сопствене традиције и њених највећих домета. А до њих се стиже истим путем као и до сваког доброг резултата, радом, знањем, компетенцијама и, наравно, огромном добром вољом. Нарочито сада када из пепела треба стварати много тога што смо некада имали па сада немамо, и када ниједна добра намера није таква да не би могла поплочати пут до пакла. То смо, нажалост, имали и где и када и од кога да научимо.

 

(РИЗНИЦА СРПСКА)